Dok građani Evropske unije značajan deo ušteđevine uvećavaju na finansijskim tržištima, u Srbiji se investiciona kultura još uvek bori sa ožiljcima iz prošlosti. Strah od rizika, nedostatak edukacije, ali i tradicionalna vera u „ciglu i zlato“ drže milijarde evra van ekonomskih tokova.
Procenjuje se da građani Srbije u slamaricama i na bankarskim računima sa nultom ili minimalnom kamatom čuvaju preko četiri milijarde evra „zarobljenog“ gotovog novca. U eri inflacije, ovaj kapital svakodnevno gubi na vrednosti. Ipak, pomisao na investicione fondove kod većine prosečnih građana i dalje izaziva skepsu. Ključno pitanje sa kojim se domaće finansijsko tržište suočava jeste, zašto domaći investitori radije biraju realnu stagnaciju kapitala nego kontrolisano i regulisano ulaganje u investicione fondove?
Duhovi devedesetih i sindrom „opipljive imovine“
Stručnjaci se slažu da koren nepoverenja leži u istorijskom nasleđu koje se prenosi sa generacije na generaciju. Piramidalne štedionice, zamrznuta devizna štednja i krahovi bankarskog sistema s kraja prošlog veka stvorili su dubok, gotovo genetski strah od svega što nosi odrednicu „finansijski fond“ ili „akcije“. Zbog toga prosečan investitor u Srbiji traži isključivo opipljivu imovinu – nešto što može da vidi, dodirne i zaključa.
Kada se u Srbiji pojavi višak kapitala, on gotovo automatizovanim mehanizmom odlazi u nekretnine. Ovaj tradicionalni obrazac ponašanja godinama unazad drži cene kvadrata u Beogradu i većim gradovima na istorijskom maksimumu, stvarajući lokalni balon nekretnina. Za one sa manjim investicionim budžetom, nova „sigurna luka“ u poslednjih nekoliko godina postalo je investiciono zlato.
Prema procenama stručnjaka, u kupovinu zlatnih poluga i dukata u Srbiji je uloženo na stotine miliona evra. Sa druge strane, kupovina udela u investicionom fondu ili svetskom berzanskom indeksu (ETF) većini građana i dalje deluje kao apstraktan, virtuelan i ekstremno rizičan potez, iako je realnost na terenu potpuno drugačija.
Zakon evropski, navike lokalne
Stručnjaci tvrde da je zabluda da je domaće finansijsko tržište divlji zapad jer je pravni okvir koji uređuje poslovanje investicionih fondova u Srbiji u potpunosti je reformisan i usklađen sa rigoroznim evropskim UCITS direktivama (pravni okvir Evropske unije kojim se uređuje upravljanje i distribucija investicionih fondova).
-Rad domaćih društava za upravljanje pod stalnom je, svakodnevnom lupom Komisije za hartije od vrednosti. Ono što građani ne razumeju jeste takozvani sistem kastodi banke. Novac koji uplatite u fond ne ide na privatan račun direktora ili osnivača, već se nalazi na namenskom računu u velikoj, sistemskoj banci depozitaru koja kontroliše svaku transakciju. Čak i ako samo društvo za upravljanje bankrotira, vaša imovina u fondu je zakonski odvojena i potpuno bezbedna. Prevara tipa Dafimenta ili Jugoskandika je u ovakvom sistemu tehnički nemoguća- navode stručnjaci finansijskih tržišta.
Glavna prepreka opreznijem ulasku građana na berzu zato nije zakonodavstvo, već hroničan nedostatak sistemske finansijske edukacije. Građani uglavnom ne znaju da ulaganje u fondove ne podrazumeva „kockanje na berzi“ i kupovinu pojedinačnih rizičnih akcija. U ponudi postoje takozvani novčani fondovi (fondovi očuvanja vrednosti), čiji je primarni cilj plasiranje novca u sigurne državne zapise i kratkoročne depozite. Prinosi u ovim fondovima u stabilnim periodima često nadmašuju klasičnu bankarsku štednju, uz prednost da je novac investitoru dostupan u roku od 24 do 48 sati, bez ikakvog penalizovanja i oročavanja.
Prema zvaničnim podacima Komisije za hartije od vrednosti, otvoreni investicioni fondovi sa javnom ponudom (UCITS) u Srbiji trenutno upravljaju sa više od 1,89 milijardi evra, dok alternativni fondovi drže oko 142 miliona evra. Iako ove cifre na prvi pogled deluju impresivno i beleže stabilan rast iz godine u godinu, struktura tih ulaganja otkriva veliku nesrazmeru jer lavovski deo ovog novca dolazi od institucionalnih investitora (kompanija i osiguranja), dok je udeo običnih građana, takozvanih malih investitora, i dalje na nezavidno niskom nivou.
Te anomalije uočava i Komisija za hartije od vrednosti i na svom sajtu preporučuje korake da bi se to prevazišlo.
-Potrebno je da se aspekti edukacije investitora i finansijske pismenost nacionalnim planovima i strategijama uvedu u programe obrazovanja. Edukacija investitora umanjuje mogućnost da investitor donese pogrešnu investicionu odluku i kupi investicioni proizvod ili uslugu koja njemu nije prikladna i odgovarajuća, da razume rizike, prepozna prevare i na taj način izbegne gubitak svojih sredstava, što na duži rok znači i veće učešće obrazovanog investitora na samom tržištu i održanje poverenja u tržište kapitala- navodi Komisija.
Dva puta do svetskih berzi: Domaći komfor ili globalni ETF-ovi
Za one građane koji ipak odluče da pobede strah i aktiviraju svoj novac sa ciljem da pobede inflaciju, na raspolaganju su dve potpuno zakonite i transparentne staze, od kojih svaka nosi specifične ekonomske računice.Prva, domaći investicioni fondovi koje karakteriše jednostavnost i nizak prag. Ovaj model podrazumeva odlazak u lokalnu banku ili investiciono društvo i potpisivanje ugovora na licu mesta.
Najveća prednost domaćih fondova jeste komfor. Sve uplate i isplate vrše se u lokalnoj valuti, dinarima, ili evrima direktno sa tekućeg računa, a prag ulaska je prilagođen svačijem džepu. Moguće je kupiti investicione jedinice za svega nekoliko hiljada dinara mesečno kroz trajni nalog. Najveća mana ovog modela su visoki operativni troškovi. Društva za upravljanje naplaćuju godišnju naknadu za upravljanje koja se kreće između 1 i 2,5 odsto vrednosti imovine, što na dugi rok od 10 ili 15 godina može ozbiljno da načne i umanji ukupan matematički prinos.
Sa druge strane, kupovina svetskih indeksnih fondova ide preko brokerskih kuća. Stručnjaci kažu da su globalni ETF-ovi(oni koji prate performanse kompanija širom sveta) su revolucija koja je demokratizovala investiranje na svetskom nivou.
-Kada kupite jednu akciju takvog fonda, vi ste istovremeno kupili mali deo Epla, Majkrosofta, Tojote i stotina drugih giganata. Godišnji troškovi ovih fondova su ekstremno niski, često ispod 0,2 odsto ali glavna prepreka su fiksni troškovi međunarodnog bankarskog transfera novca (SWIFT), zbog čega se ovaj model ne isplati za male mesečne uplate, već zahteva veće početne iznose. Treba da se zna da država stimuliše dugoročna ulaganja kroz poresku politiku. Porez na kapitalnu dobit u Srbiji iznosi 15 odsto na ostvarenu razliku u ceni prilikom prodaje investicionih jedinica ili akcija. Međutim, svi građani koji ostanu vlasnici svojih investicionih jedinica ili ETF-ova neprekidno duže od 10 godina, u potpunosti su oslobođeni plaćanja ovog poreza-objašnjavaju finansijski analitičari.
Budućnost pripada smeni generacija
Finansijski analitičari procenjuju da će se slika u Srbiji drastično menjati sa prirodnom smenom generacija. Mlađi, tehnološki pismeniji građani koji prihode ostvaruju u IT sektoru ili stranim kompanijama sve manje veruju u mit da je kupovina preskupih i precenjenih stanova na periferiji gradova jedini i najsigurniji način čuvanja porodičnog blaga. Oni su navikli na mobilne aplikacije, globalne platforme i žele likvidnost, mogućnost da u tri klika kupe ili prodaju svoju imovinu.
Ipak, dok se u srednje škole, pa čak i na nivo osnovnog obrazovanja, ne uvede bazična, sistemska finansijska pismenost, investicioni fondovi u Srbiji ostaće polje rezervisano za uski krug informisanih pojedinaca i profesionalaca. Do tada, većina građana će, svesno ili nesvesno, plaćati skup porez na neznanje kroz realno obezvređivanje novca u kućnim sefovima i slamaricama.
Država stimuliše dugoročna ulaganja kroz poresku politiku. Porez na kapitalnu dobit u Srbiji iznosi 15 odsto na ostvarenu razliku u ceni prilikom prodaje investicionih jedinica ili akcija. Međutim, svi građani koji ostanu vlasnici svojih investicionih jedinica ili ETF-ova neprekidno duže od 10 godina, u potpunosti su oslobođeni plaćanja ovog poreza.
